Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Mno­gi od vas, baš kao i ja si­gu­r­no uži­va­ju u is­pi­ja­nju ka­fe. Ta­ko sam ja, kao i mno­gi od vas, ne­dav­no bi­la na Ba­ščar­ši­ji.
Vo­lim taj šmek sa­ra­jev­skog du­ha, ori­jen­tal­ni mi­ris pro­šlog, i osje­ćaj ne­pro­la­zno­sti vre­me­na. Ipak, taj osje­ćaj ne­pro­la­znog ovog pu­ta je iz­ne­vje­rio mo­ja oče­ki­va­nja.
No, da se vra­tim na ka­fu. Na­i­me, sje­la sam u jed­nu ka­fa­ni­cu, gdje je je­dan me­ra­kli­ja is­pi­jao baš ono što sam i že­lje­la. Ka­fu iz fil­dža­na, a na po­slu­žav­ni­ku je bi­la dže­zva i na­rav­no ra­tluk. Pri­šla je mla­da ko­no­ba­ri­ca i lju­ba­zno upi­ta­la: ,,Iz­vo­li­te''. Uljud­no sam od­go­vo­ri­la: ,,Ka­fu, mo­lim''. Ono što sam do­bi­la za par mi­nu­ta ni­je bi­lo ni na­lik ono­me što sam že­lje­la i htje­la. Is­pred me­ne je sta­jao krat­ki espre­so (či­taj ne­ko­li­ko gu­tlja­ja), pot­pu­no od­u­da­ra­ju­ći i od me­ne i od ba­ščar­šij­ske at­mos­fe­re. Ovaj ,,kra­tež’’ ne vo­lim ni usred Ita­li­je, gdje je Ita­li­ja­ni­ma kao ,,do­bar dan’’, a ka­mo­li u Sa­ra­je­vu gdje ga pro­sto ne mo­gu ni za­mi­sli­ti, a ka­mo­li po­pi­ti. Ne mo­ram da na­gla­ša­vam da ina­če ne vo­lim ni­šta e(k)spre­sno, jer pret­po­sta­vljam da odav­no to zna­te. Me­rak je ri­ječ ko­ju ta­ko la­ko pri­hva­tam i gu­sti­ram sa svih stra­na, pa sam to na­rav­no htje­la i u gra­du gdje se to naj­bo­lje ra­di. Upi­tah mla­du ko­no­ba­ri­cu za­što mi ni­je do­ni­je­la ka­fu u dže­zvi, fil­džan i ra­tluk, a ona k’o iz to­pa od­go­vo­ri;.. E, pa go­spo­đo, tre­ba­lo je da ka­že­te, tj. da tra­ži­te bo­san­sku ka­fu, a ne sa­mo ka­fu''. Za tre­nu­tak osta­doh za­pre­pa­šće­na i bez da­ha, ali bez tek­sta ni­ka­ko, pa ot­po­čeh mo­no­log: ,,Kao pr­vo, dje­voj­ko dra­ga, ako Vam go­di­ne ne ,,do­zvo­lja­va­ju’’ da se po­za­ba­vi­te isto­ri­jom i tra­di­ci­jom, za­mo­li­te svo­je ro­di­te­lje ili va­šeg ga­zdu, da to oba­ve­zno uči­ne. Ot­kad po­sto­ji ovo Sa­ra­je­vo, ni­kad ni­ko ni­je ni po­mi­slio da na­ru­či bo­san­sku ka­fu. Svi, pa i mi ko­ji ži­vi­mo ši­rom na­še ras­pad­nu­te Ju­ge, zva­li smo je tur­ska ka­fa. Ja sam na­ru­či­la sa­mo ka­fu, bez ove tur­ske ,,pri­ši­pe­tlje’’, upra­vo po­štu­ju­ći ovo mje­sto i vaš grad, ubi­je­đe­na da je pot­pu­no ra­zu­mlji­vo šta že­lim, i da se u ovom auten­tič­nom am­bi­jen­tu i sre­di­ni to i pod­ra­zu­mi­je­va. Ri­ječ ka­fa, ni­ka­ko, baš ni­ka­ko na Ba­ščar­ši­ji, ne mo­že da zna­či espre­so. Da sam ta­kvu že­lje­la, ja bih je i tra­ži­la. ’’
Za­vr­ših mo­no­log ko­ji je, osim mla­de ko­no­ba­ri­ce, sa­slu­ša­lo još ne­ko­li­ko lju­di za su­sjed­nim sto­lom. Ne znam da li sam ih osta­vi­la bez tek­sta, ili mo­žda ni­su ra­zu­mje­li ,,moj bo­san­ski’’, ali su ću­ta­li k’o za­li­ve­ni. Pla­tih buć­ku­riš ko­ji ni­sam ni srk­nu­la i eks­pre­sno na­pu­stih to za­i­sta li­je­po mje­sto. Ipak, osta­de mi go­rak ukus u usti­ma, ko­ji mi sa­da ni onaj mi­ri­šlja­vi i slat­ko lje­plji­vi ra­tluk ne bi iz­bri­sao. Dok na­pu­štam uvi­jek ra­do vi­đen grad, raz­mi­šljam ka­ko je tu­žno i ru­žno što smo se svi iz­gu­bi­li u ovom vre­me­nu lu­ta­nja i tra­že­nja ne­če­ga što smo sa­mi svje­sno i dr­sko od­ba­ci­li. Od­ba­ci­li smo za­jed­ni­štvo, ko­je nam je upra­vo da­va­lo slo­bo­du i mo­guć­nost ču­va­nja i bri­ge o svo­joj tra­di­ci­ji. Upra­vo za­jed­nič­ka dr­ža­va, za one ko­ji su za­bo­ra­vi­li-zva­na Ju­go­sla­vi­ja, bi­la je ta ko­ja je po­što­va­la i ka­fu i ka­hvu i ka­vu. U svih nje­ni šest ,,ka­fa­na’’ uži­va­li smo i u mi­ri­su i u uku­su, a ne u nje­nim na­met­nu­tim i su­vi­šnim na­zi­vi­ma. Ne znam da li se u Hr­vat­skoj ne­ka­da­šnja ,,Fran­ko­va’’ ka­fa sa­da zo­ve hr­vat­ska ka­va, ali znam da mi odav­no ni­smo slo­žna bra­ća. U Sr­bi­ji se ona zo­ve do­ma­ća, a do­ma­ća ni­ka­ko ne mo­že bi­ti. Mo­že do­ma­ćin­ska. No svo­ja­ta­nje je ,,ču­do pri­ro­de’’ na na­šim pro­sto­ri­ma. U Cr­noj Go­ri je ona ,,dojč’’ ipak uze­la ma­ha. Da li je ova ,,do­ma­ća’’ i nji­ma do­ma­ća ili cr­no­gor­ska, ne bih zna­la ka­sti.
Ka­ko god, do­zvo­li­li smo da nam je­zik za­pli­ću ne­ke no­ve i pot­pu­no be­smi­sle­ne ri­je­či. Na­ka­či­li smo sva­ka­kve pri­ve­ske, ta­mo gdje je sve neo­p­hod­no da bu­de slo­bod­no i či­sto. Za­ve­za­li smo u čvor i se­be i svo­ju slo­bo­du. Sta­vi­li ka­tan­ce na ši­ro­ko­gru­dost i že­lju za ra­zu­mi­je­va­njem. Onu raz­li­či­tost ko­ju bi tre­ba­lo da po­štu­je­mo sta­vlja­mo na po­gre­šna mje­sta. Pre­kra­ja­mo gra­ni­ce svi­je­sti, ne vje­ru­je­mo ni u se­be ni u dru­ge. Uba­cu­je­mo no­va slo­va, da bi­smo bi­li što da­lje od ono­ga što smo vje­ko­vi­ma stva­ra­li. Uba­cu­je­mo no­ve ri­je­či, sta­rih se sti­di­mo. Iz­ba­cu­je­mo vječ­ne pi­sce iz svo­jih gla­va, bi­bli­o­te­ka i og­nji­šta, sa­mo za­to što ne zna­mo gdje su gra­ni­ce glu­po­sti.
Za­to, dra­gi mo­ji, ne do­zvo­li­te da vam iko po­sta­vlja pra­vi­la, ta­mo gdje su ona već do­ne­še­na- u va­šoj že­lji za slo­bo­dom i svje­snim vje­ro­va­njem da vam ona i pri­pa­da. Sve to ura­di­te uz jed­nu do­bru ka­fu, ka­hvu ili ka­vu. Ja sam već za­me­ra­či­la. I ja i moj bič. Jer, slo­bo­da bez mi­ri­sa i uku­sa je kič.

Za­ve­za­li smo u čvor i se­be i svo­ju slo­bo­du. Sta­vi­li ka­tan­ce na ši­ro­ko­gru­dost i že­lju za ra­zu­mi­je­va­njem

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)